[ sadrzaj ]

Robert Piterson Mladi je bio vrlo potresen kada je video sebe kako umire. Veci sok covek ne moze da zamisli. Naravno, to zapravo i nije moguce, osim u romanima naucne fantastike. Bio je to samo jos jedan od onih glupih klonova.

Robert je tog jutra ustao, sredio se, poljubio usnulu zenu i krenuo na posao, kao i svakog obicnog dana. Pet minuta kasnije, gledao je sebe kako lezi na asfaltu na raskrsnici pod gradskim autobusom. Kao i obicno, isao je na posao sa jednim okom na putu, a drugim na naslovima novina, pa ga je zvuk sudara iznenadio i sledio. Krik se zaorio nad ulicom, i Robert je cuo nesto poznato u tom glasu. Sta je to, nije ni slutio dok nije cuo kako jedan od prolaznika vice: O boze! Pa to je onaj tip iz reklame!

Robert se progurao kroz masu, da bi zatekao jednog od klonova na izdisaju.

Kada je pre sest meseci pristao da se klonira za potrebe jedne eksperimentalne reklamne kampanje, nije bio ni svestan do kakvih ce sve komplikacija to dovesti. Sve sto je trebalo da uradi, bilo je da preda plasticnu casu sa spermom sestri koja je strpljivo cekala ispred kabine. Uzasno crveneci, dao joj je casu, i izgubio se iz bolnice sa pet hiljada dolara u dzepu, koliko su mu obecali ljudi iz kompanije. Nedelju dana kasnije, reklamna kampanja osiguravajuceg drustva "International Safety" je bila u punom mahu. Bilo je strasno simpaticno videti tri stotine Roberta Pitersona Mladih, kako masu papirima osiguranja, i slozno uzvikuju slogan kampanje.

Pravog Roberta je, medutim, to pocelo vrlo brzo da zamara. Ljudi na ulici su ga prepoznavali, ali su ga vrlo brzo poceli nipodastavati i odbacivati, smatrajuci ga samo jednim od bezvrednih reklamnih klonova.

Pravi uzas je poceo tek mesec dana nakon reklamne kampanje: osiguravajuce drustvo je bilo vrlo zadovoljno prodajom polisa osiguranja, ali klonovi su postali nepotrebni, jer su reklamni agenti dosli na bolju i jeftiniju ideju. I tako se tri stotine Roberta Pitersona Mladih naslo na ulici, bez posla, stana ili hrane. Vlada je odlucno odbila da im izda dokumenta. Neki od klonova su uspeli da se zaposle, par njih je cak zasnovalo porodice, ali i pored svega, pravom Robertu je sve to pricinjavalo neprijatnosti.

Vrlo cesto je morao da dokazuje identitet, bilo da ide u bar (klonovima su zabranili upotrebu alkohola i uopste, upotrebu vecine stvari, cak i gradskog prevoza) ili u javni toalet. Barem pet puta dnevno je pokazivao licnu kartu, cak i ljudima kojima to nije morao: ulicnim prodavcima, konobarima, kondukterima...

A videvsi sebe, pa makar i kloniranog sebe, kako umire, prevrsilo je svaku meru. Robert je odlucio da tuzi osiguravajuce drustvo za neprilike koje su mu pricinili.
* * *

Naravno, proces je krajao vrlo kratko, i doneo je zadovoljavajuce rezultate: osiguravajuca kompanija je trebalo da Robertu Pitersonu Mladem (naravno, posle utvrdivanja identiteta) isplati tri stotine hiljada dolara, kao i da ukloni sve klonove o sopstvenom trosku. Terminaciji klonova treba pristupiti u najkracem roku.

Robert je bio vrlo zadovoljan presudom ali mu je raspolozenje splasnulo kada je pred sudnicom ugledao jos jednog Roberta, obucenog u dugi sivi mantil i sa sesirom na glavi.

- Zasto si to uradio? – pitao je klon, zgrabivsi Roberta za rever kaputa.

Robert ga je odgurnuo, ali klon se nije dao: bacio se na Roberta, i ubrzo su se njih dvojica valjali po prasini, besno cupajuci jedan drugoga. Posto su bili ispred sudnice, slucaj nije promakao policajcima koji su potrcali da ih razdvoje. Robert je bio vrlo iznerviran ovim slucajem, sve dok nije stigao kuci i spustio se u svoju omiljenu fotelju, gde je iscrpljen zaspao. Na kraju krajeva, terminacija je vec u toku, i do sutra ili prekosutra, konacno ce ga ostaviti na miru.
* * *

Par sati kasnije, iz prijatnog dremeza ga je probudila lupnjava na vratima.
- Otvaraj, policija! –

Robert je skocio na noge: sta je sad, pobogu?

Na vratima su stajala dva policajca, sa sluzbenim legitimacijama u rukama i otvorenim kolima koja su cekala ispred kuce.
- Robert Piterson Mladi? –

Robert je potvrdio klimanjem glave.
- Gospodine, danasnjom sudskom presudom, odredeni ste za terminaciju po kratkom postupku. Molim vas, podite sa nama. –
- Ne, ne, ne, cekajte, to mora da je neka greska. Sigurno ste pogresili adresu. Ima jedan klon nize niz ulicu, sigurno njega trazite. –
- Ne, gospodine, vas trazimo. –
- Ne razumete... ja nisam klon. –
- Ma, da, a ja sam Papa. – podsmehnuo se jedan od policajaca.

Robert je uzdahnuo. Ovo je poslednji put da ga maltretiraju.
- Ah, necu da se raspravljam... sacekajte, donecu isprave. – posao je nazad u kucu, ali posle minute se vratio, noseci kaput u kojem je drzao jutros dokumenta. Bio je vrlo bled i uznemiren.
- Ne razumem... dokumenta su mi bila u dzepu ovog jutra. Mora da sam ih izgubio...
- Ma, da... tako sam i mislio. Naravno da nemate dokumenta, ona su kod gospodina Pitersona. – rece detektiv i rukom pokaza iza sebe. Robert je tek tada video jos jednog Roberta, odevenog u sivi mantil. Nije nosio sesir, ali je Robert po mantilu prepoznao klona koji ga je tog jutra napao pred sudnicom.
- Ti?! – uzviknuo je Robert.

Klon je klimnuo glavom, osmehujuci se, a dva policajca zgrabise Roberta, i pocese ga odvlaciti u kola.
- Ne, stanite! Ne razumete! Ovaj covek je klon, a ne ja! Jutros me je napao a verovatno i opljackao... – Krici su se utisali kada su policajci zalupili vrata, a potpuno su prestali tek kada su policijska kola zamakla za ugao.

Klon je zamisljeno gledao prema kolima koja su nestajala, a onda se okrenuo i posao niz ulicu, tiho zvizducuci. Posao je ka zgradi osiguravajuceg drustva, gde ga ceka advokat sa cekom na tri stotine hiljada dolara. Hodao je polako, sa rukama u dzepovima, ne ispustajuci iz ruke neprocenjivi novcanik sa dokumentima.

[ sadrzaj ]